Fudbalski vijek je proveo u domovini, igrao je još i za Lirs i Mehelen, da bi na kraju karijere 2003. godine krenuli njegovi problemi.
Danas može da se “pohvali” da ima samo poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, kao i bolni artritis, jer je svojevremeno od doktora dobio naredbu da mora prestati da pije ukoliko želi da preživi.
– Razveo sam se, i to me je koštalo puno novca. Osim toga, više nisam imao svoje ćerke (oduzeto starateljstvo), radio sam jedan posao za drugim i na kraju sam bio jednostavno umoran. Tako sam počeo da pijem do te mjere da sam uništavao svoj jetru.
Tada mu je doktor 2015. rekao: “Dvije godine ovako, Didije, i više nećeš biti na ovom svijetu”.
– Tada nisam imao ništa. I to doslovno. Nema evra na bankovnom računu, nema hrane u frižideru. Ja sam tada radio u kamionu za odvoz smeća i cijeli dan sam hodao iza kamiona. Bila je zima – prisjeća se on.
Radio je Sedžers i u prodavnici novina, u pošti, u firmu koja je pravila cijevi, da bi s alkoholom prestao onda kada mu je doktor rekao da će umrijeti.
– Postoji flamanska izreka koja kaže nešto poput “ako izgubiš nadu, nećeš moći da vidiš šta je s druge strane brda”. Tako sam pomislio da mora postojati nešto s druge strane brda i otišao da vidim šta mogu da spasim: moju djecu, svoje zdravlje; to bi bilo dovoljno. Sada sam dobro, pijem samo koka-kolu i nealkoholni „župiler“. Nije sjajno, ali dobro, bolje nego ništa – kaže on.
Pokušao je pomenuti fudbaler i da drži kafanu. Tačnije, s novom ženom Ameli je 2017. otvorio bar, piše Telegraf.
– Znao sam kako funkcioniše kafana, jer su moja baka i deka imali jednu u Molenbeku. Kada sam bio mlađi, radio sam s njima vikendom, da im pomognem. Sviđa mi se atmosfera, smijemo se, upoznajemo mnogo ljudi. Tada sam čak služio jutarnju kafu prostitutkama na putu do posla. Ali danas, sa svim tim alkoholom oko mene, nikada ne znaš kako bi moglo da se završi. Kako kažu u flamanskom, ne treba miješati mačku s mlijekom. To je način da se kaže da ne treba podleći iskušenju. Zato želim brzo da odem – naveo je on.
Na kraju, priznao je da zbog 10.000 evra nije dobio licencu za trenera i ostao u fudbalu. Razlog: nije imao!
– To je još jedna stvar koju mi otac zamjera. Kada si profesionalni fudbaler, možeš besplatno da pohađaš obuku da postaneš trener. Ali kada nisi, to košta 400.000 belgijskih franaka (10.000 evra). Kada sam bio igrač, nisam o tome razmišljao. To je uvijek bio fudbal, samo fudbal, nisam htio da radim samo to. Ali možda je moj otac u pravu, trebao sam da probam. Sada je prekasno – s tugom će Didije Sedžers.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu