Film je posvećen košarkaškoj reprezentaciji Srbije i uspjehu iz kog se i rodila nevjerovatna hemija i zajedništvo, u kom su izabranici Svetislava Pešića došli do olimpijske bronze, a kao kapiten je to iznio Bogdan Bogdanović.
Kako vrijeme leti. Prije samo godinu dana, u Manili su Orlovi došli do srebra, a Boriša Simanić dobio je veliku životnu bitku. Poslije svega što se desilo, Sportal je Orlovima podario dokumentarni film, koji je naišao na izuzetan odziv publike, iako je emitovan usred ljetnje sezone, pred samo otvaranje Olimpijskih igara.
Iz cijelog serijala, mogli ste da pogledate i odvojene intervjue svih Orlova koji su kovali srebro, uz Svetislava Pešića i doktora Gagu Radovanovića, koji je Boriši spasao život. Posebno se izdvaja priča Bogdana Bogdanovića.
Pokazao je kakav je lider i čovek, naročito jer je i sam prolazio kroz tešku situaciju zbog bolesti ujaka. To ga je mnogo potreslo, ali nikom nije dozvolio da to i primijeti. Imao je oscilacije u prvoj fazi turnira, protiv Italije je bio tragičar, a onda je proradio šampionski i kapitenski nerv.
– Kari uvijek dolazi dosta pripremljen na gdje god nastupa, da li je utakmica, konferencija, on se dobro spremi za to i mislim da je on mislio da sam ja došao onako nespreman. Pa mi je dao ovako ceduljicu i izvukao mi neke linije o kojima je trebalo da pričam – šta da spomenem, šta ne. Ne znam konkretno šta je bilo, ali bile su tu neke napomene – osvrnuo se Bogdanović na prvu pres konferenciju, kada mu je Kari doturio papirić.
Bogdanović se osvnruo i na saradnju sa Svetislavom Pešićem.
– Ja volim te trenere koji imaju svoj stav, svoj nastup i mislim da je to dobro za nas igrače i ako je sve dozvoljeno i sve može, onda sve gubi pomalo i smisao. Mislim, on je čovjek sa mnogo iskustva i on zna sigurno kako da posloži stvari na svoje mjesto i kako da tempira tu formu. Sigurno sam dosta naučio od njega – dodao je Bogdanović.
Posebno je istakao taj stav, kad imaš vjeru u uspjeh i pripremu, i dodao da Pešić dosta vjeruje u trening, i da vjeruje u taj stari način treniranja, a da je pritom odličan i u novom, u adaptiranju na nove stvari.
– Mi se uvijek žalimo da je to preduvačko jer kad odete u klubove, tamo sve skraćuju, sve je kraće i kraće i nama to odgovara naravno i najbolje bi bilo i da sastanaka nema. Ali mislim da je to kao i na svakom poslu, da što manje da radiš, ali jednostavno je drugačije sa njim. On to umije da provuče kroz šalu, kroz smijeh i bude nama lakše da prihvatimo to – dodao je kapiten reprezentacije Srbije.
Potom se malo osvrnuo i na “operaciju Stefan Jović”.
– Mi smo bili konstantno u komunikaciji, on je imao taj porodični problem, gdje naravno svi mi razumijemo kako je to teško. I ovog ljeta, svi nekako shvataju, čini mi se, i dalje zdravo za gotovo kad mi nastupamo i kad igramo. I kad je uspjeh i kad je neuspjeh, mislim da to svi olako shvataju, i to odricanje naše. I stvarno, Jovke je jedan od likova koji je uvijek bio tu, uvijek igra timsku košarku, uvijek je spreman da pruži sve od sebe i sa njim smo i mnogo puta pravili rezultate. Naravno, ja imam tu i neku malo bližu konekciju s njim, jer prvo sam igrao protiv njega, dok je on igrao u Radničkom, ja u Partizanu, pa onda se tu gradi neki taj respekt između košarkaša, takmičarski respekt, a onda se sve preselilo u reprezentaciju – dodao je Bogdanović.
Dodao je da je Jović dugo godina najbolji odbrambeni igrač Srbije, i da je dosta dobro zamijenio ulogu Pefija Markovića.
– Samo sam razmišljao kako da ga vratimo, kako da ga odvučemo ovde do Pazove, i obavljali smo tu par razgovora zajedno, i sa Karijem i sa mnom je pričao. Čak smo i govorili kao ‘hajde, last dance će da bude’, na Olimpijadi ili ovdje, hajde da odradimo ove dve godine, pa kao ‘last dance’ i tako dalje, ali eto, bilo je fenomenalno – dodaje on.
A onda se osvrnuo i na svoju ulogu kapitena.
– Drugačija je malo uloga, ali blizina sa igračima mi je dosta pomogla. Nema tu mnogo odvajanja. A i iskustvo moje je pomoglo, nikad se tu neko nije isticao kao kapiten. Uvijek smo se mi čak i više šalili sa tim kapitenom, ko god da je bio. Eto, imaš medijske obaveze. Slažem se s tim da sam imao liderske sposobnosti i prije, ali u ovom periodu života, uz iskustvo koje imam, došao je na mene red da preuzmem tu traku. Nisam ja to želio, naravno, ali sada, ponosan sam i čast mi je da budem kapiten ovih momaka – dodao je Bogdan.
Bogdan je govorio i o teškim trenucima koje su se desile u Manili, ali i poslije prvenstva.
– Nažalost, moj ujak je preminuo nakon prvenstva, pa mi je to nekako zajedno sa prvenstvom ostalo onako urezano, duboko u sjećanje. Ali, to je valjda dio te cijele priče. I, naravno, Boriša, ono što se desilo je stvarno nekako bio taj momenat mnogo težak za ekipu. Mnogo nas je ta nesreća ujedinila. Jednostavno, nismo mogli da vjerujemo da tako nešto u košarci može da se desi. Nekad mi skačemo, glupiramo se, padamo na parket, udaramo se i svašta tu ima i na treningu. Ali da tako neki udarac može da ubije čoveka, nikada ne pomišljaš o tome – kaže Bogdanović.
Ali i nakon tih teških trenutaka, dođu i oni srećni.
– Moj najsrećniji moment sigurno je bio zagrljaj s majkom i tatom poslije utakmice neke. Tada sam baš bio srećan. Ne znam, mislim da to ne može da se opiše. Da, to je nekako bilo spontano, skroz. Nisam ja to ni planirao, nego sam ja vidio majku tu i ona je toliko bila srećna. Tada smo dobili Dominikance, kvalifikovali se dalje. I ja kad sam vidio tu sreću, ja sam je samo vidio i rekao, hajde da joj dam ovaj trofej, ona to voli, ona skuplja to sve od početka. Pa sam rekao, hajde odmah da joj uručim. I baš je bilo… Mislim, to mi je onako ostalo urezano – prepričava Bogdan srećne momente.
Poznato je da je njegova majka htjela da da krv za Borišu.
– Moram da kažem da su svi bili tu i svi su bili važni… Mislim, mi smo svi nečija djeca, je li tako? I naši prijatelji i porodice su tu nekako bili dio tima. Nevjerovatan broj ljudi je došao u Manilu. Neki su od početka bili tu, neki od druge utakmice. Neki su se i kasnije priključili, naravno. Ali ta podrška koju uvijek dobijamo, od najbližih, najviše znači. I onda u tim istim trenucima teškim, ljudi prepoznaju situaciju. To su dobri ljudi. To rade dobri ljudi. To je to. Ne treba mnogo pričati o tome – zaključuje Bogdan.
Govorio je i o susretu sa Borišom na aerodromu.
– To je filmski nekako. Bukvalno kako je napravljeno da mi otputujemo za Srbiju, pa ljudi uopšte ne kapiraju koji je to nivo stresa. Da igraš recimo polufinale, pobijediš u polufinalu, najsrećniji si na svijetu, spremaš se za utakmicu, toliko ti je lagano, tada uživaš najviše. Spremaš se za utakmicu za Nijemce, doživiš taj poraz, doživiš taj krah, onda vidiš Borišu, vratiš se kući, pa neki možda i privatni problemi, pa odeš na balkon. Nevjerovatan slijed događaja je da ti ne možeš ni emotivno da odreaguješ, nego je toliko iznenađenja – tvoje emocije ne stignu da odreaguju na sve to – kaže Bogdan.
Onda je govorio i o rezultatima protiv Italije koje je možda bila i prelomna tačka koja je u njemu probudila želju.
– Kao da nisam bio dugo tu, u repki. Propustio sam jedno, dva ljeta, jedno nisam igrao, drugo sam bio povrijeđen, a kao da nisam bio pet ljeta, tako mi je djelovalo. A kad igraš, tri ljeta prođe kroz jedno, tako nekako. I onda ta Italija, znam da smo izgubili od njih i u prijateljskoj, i na Evropskom prvenstvu, i što kažu Amerikanci, imaju naš broj. I onda, mislim, ja vidim da smo mi bolji. Dobijamo mi utakmicu na poluvremenu i ide sve u našu korist. I onda nekako smo se… Nismo se predali, nego smo sami izgubili utakmicu. Ja sam malo silio, odigrao na svoju ruku. Nisam vodio igru sa igračima, nisam im pričao ništa, nisam savjetovao ništa, nikog. Nisam bio tu za ekipu. I onda sam se osjećao baš loše i poraženo, ali uvijek ta sportska sreća treba da se zasluži – kaže Bodanović.
A onda su uslijedili Litvanija i Kanada.
– Kanada i Litvanija, sigurno najbolje dvije utakmice na prvenstvu. Sa Litvancima, ja lično sam imao neki motiv, baš sam govorio Valančijunasu u NBA kada smo bili, rekao sam mu poslije utakmice – eto i ja tebe jednom da dobijem. Mislim, dobio sam ga u tim pripremnim utakmicama, ali uvijek na prvenstvu i u mlađim kategorijama je on je nekako dobijao. I spremio sam se dobro, znao sam da ću dobiti tu utakmicu, nekako baš sam bio spreman i nabrijan za njega – dodaje kapiten srpske reprezentacije.
A kada je riječ o Kanađanima, nekako tu mnogo pričamo i o Bruksu, znamo šta je radio Dončiću u četvrtfinalu, ali se vidjelo da ta provokacija kod nas ne prolazi.
– Aleksa je neko ko stvarno voli da igra odbranu, tako razmišlja, voli i on da da koš, ali nekako mu nikad ne pada teško taj voljni momenat u odbrani i to je nešto što vuče tim i donosi energiju. Drago mi je kada neko ko nije uspio kao mlad negdje da se probije, koga su možda i treneri negdje zapostavljali, nisu mu davali dovoljno šansi, da i on jednostavno sam pronađe svoj put i na svoj način da bude onako specifičan, da bude autentičan. Znaš kako, oni su možda malo pogriješili u procjeni, mi volimo da se “bijemo”. Mile je tu dosta pomogao, baš je odigrao fenomenalno fizički, onda i ostali – Vanja je pogodio bitnu trojku, Gudura… Pronalazili su se svi nekako, da ne pričam naravno o Aleksi koji je odigrao vrhunski, to je njegova, po meni, najbolja utakmica na turniru, a da smo dobili timski. Svi su nekako dali svoj doprinos i znali smo šta ta utakmica donosi – rekao je Bodanović.
A onda je na red došlo i finale u kojem su i Bogdanović i Milutinov bili roviti prije utakmice.
– Nijemci su dosta fizički jaka ekipa. Spremni su bili za to prvenstvo i dugo godine su zajedno. Ovako, sportski rečeno, oni su to zaslužili. Nema tu šta. Izbacili su Amerikance, nisu imali poraz na turniru. To je u stvari najteže, da ti bez poraza dobiješ sve do kraja. Nema šta, skidaš kapu. A što se tiče nas, šta smo mi mogli bolje da se spremimo… Kako smo prošli u finale, mislim da smo mi bili zadovoljni sa finalom. To je taj neki timski pristup. Ovako, onda naravno imao sam ja tu situaciju – ja bukvalno izlazim na zagrijavanje, ne mogu koš da pogodim. Da li je ta bila neka psiha, da li je i bol, da li se ja sebi pravio neki pritisak. Ta mentalna borba je neviđena. Ja kad sam istrčao sa ekipom, tu me par saigrača vidi i ne mogu da vjeruju da se meni to dešava. Ne mogu ni ja da vjerujem. Tu me par saigrača zagrli kao da je sve u redu. Tu osjetiš da smo tim, da smo zajedno, osjetiš se sigurno. I onda kad smo istrčali zajedno na teren, sve je bilo kako treba. Tu izvučeš par sprinteva, odradiš maksimalno sve. Eto, šta bi drugačije uradio, ako me to pitaš, sigurno bih pronašao bi način da nađem energiju tu za drugo poluvrijeme. Jer, razmišljaš i o drugima, kako razviti druge. Jer košarka jeste timski sport, ali i lideri se prepoznaju u tim momentima. Naravno, krivo mi je što nisam uspio na kraju nekako da pronađem tu i mentalnu snagu i fizičku da izguram i drugo poluvreme – zaključio je Bogdan.
Doček je bio specifičan. Đoković se vratio u Srbiju s drugog kraja planete i čak je pitao da li može da se pridruži košarkaškoj reprezentaciji Srbije.
– Nama je naravno bila i čast da budemo s njim tu na balkonu i da podijelimo s njim taj momenat. I da vidimo isto i od jednog pravog sportiste kako emocijama on reaguje. I on je baš istinski zaplakao tamo i to je nešto što ne može da se kontroliše. On je nas pitao da li može da se pojavi, znaš kako, nema glupih pitanja, ali to je bilo jedno (smeh). Mi ga držimo, pričamo, ali ja mislim da on nas nije ni čuo. Eto ti još jedno lijepo iskustvo koje se pamti za života sigurno – zaključio je za kraj Bogdan Bogdanović.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu