Sve polazi iz kuće i svima je u Ljubljani ovih dana jasno zašto je Gogi okupio najveće bivše i aktivne zvezde NBA i evropske košarke za meč “Noć zmaja”. Ima karijeru bez mrlje, krunisao je zlatom na Evrobasketu 2017. sa Slovenijom, a uvertiru za razgovor sa Marinkom, napravio je agent Rade Filipović.
On je brinuo o karijeri Dragića, a saradnja je odavno više od toga – izrasla je u prijateljstvo, a Rade je otkrio kako je sve počelo.
– To je bio jedan od najljepših dana u Sloveniji kada me je otac Raše Nesterovića upoznao sa Marinkom. I onda mi je rekao: Slušaj, Marinko ima dva sina, koji će biti veliki šampioni. I onda sam ja došao na utakmicu, igrali su Slovan i Partizan. I na toj utakmici je, normalno, Goran igrao neviđeno. I tu sam upoznao Marinka, koji je bodrio sinove na neviđen način. To je jedna fantastična, čestita porodica, koja je uvijek stajala iza njih. Tako da mi je uvek bila čast da ih predstavljam i da im pomognem. Ali to poznanstvo sa Marinkom je donelo sve. Samo da znate, to je ta stvar. Jer Marinko je tada sve odlučivao, zajedno sa Mojcom, svojom suprugom, Zoranovom i Goranovom mamom. Za mene je to bio jedan prvi korak koji sam napravio Goranom i Zoranom Dragićem.
Poslije ovakvog uvoda, Marinko se nadovezao.
– Zahvaljujem se Radetu, ovo što je rekao – stvarno je istina sve. Mi smo se upoznali i on je preuzeo sve u svoje ruke. Mi smo stajali sa strane, vodili smo ih na treninge i utakmice, bodrili, to je to.
Koliko je bitna uloga roditelja, da sportisti postanu i ljudi i igrači?
– Velika je to uloga, ako ne stojiš i ne bodriš ih, nema ništa od toga. Najvažnije je da nisu na ulici, da se bave sportom i da izaberu pravo društvo.
Goran ne krije da mu je bilo teško u mnogim momentima, naročito kada je dolazio u Finiks. Kako je Vama to djelovalo?
– I nama je bilo teško. Kad je otišao u Ameriku prvi put, pa nije ništa igrao, pa smo morali da idemo žena i ja da budemo malo sa njim, da dođe sebi. To su bili teški dani. Dijete je bio. Sreća da je Rade bio tamo u Americi.
Da li je i dalje u duši dijete koje voli da se igra, od oproštaja Saleta Đorđevića, ne pamtimo da je neko okupio ovako veliki broj legendi?
– Da, on je uvijek u duši bio dijete. Meni je jako drago da je ostao čvrsto na zemlji, da ima prijatelje iz škole, druži se sa njima i dalje kao da je u školi.
Gogi nam je pričao o tome koliko je bilo teško u porodici pratiti meč Srbija – Slovenija 2017, kako to deluje Vama iz ove perspektive?
– Ja sam bio “nerešeno”. Dobro, navijao sam za svog sina, ali voliš i Srbiju. To je moja domovina, tamo sam rođen. Tako da, imam mnogo prijatelja tamo. Brat mi živi u Požarevcu, kuću imamo u Zvorniku. Idemo po mjesec dana dole. Svaki godišnji odmor provodimo dole. Normalno je da navijam za sina Gorana, ali volim i Srbiju, ali na kraju, to je velika pobjeda Slovenije i cijelog tima, veliki uspjeh slovenačke košarke i svih igrača i trenera, cijelog Saveza. Slovenija je tog dana slavila i ta pobjeda će ostati u srcu do kraja života. Uz to, bilo mi je teško jer drugi sin Zoran nije mogao da igra zbog povrede. Bio je na tribinama pored mene, njemu je bilo mnogo teško, a ja i supruga i Mojca morali smo i njega da bodrimo i podržimo. Zoran je te kvalifikacije mnogo dobro odigrao, pomogao je da se tim kvalifikuje za Evropsko prvenstvo i ode u Tursku. Mnogo smo bili ponosni i na Gorana i na Zorana, i na Rašu koji je mnogo uradio za taj tim.
Dobro poznajete i Jokića i Dončiča, sve ostale momke koji su u NBA. Kako gledate na njih?
– Sve ih dobro znamo, to su pravi momci. Milina ih je gledati, i kad se druže, i kad igraju jedni protiv drugih. Stvarno su to pravi sportisti.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu