Inače u porodici Popović su svi bili golmani. Otac i stric su takođe bili čuvari mreže i uticali su na njegov razvoj.
– Došao sam u Beograd sa četiri godine, otac mi je bio vojno lice i imao je nesreću. Cijela lijeva ruka mu je stradala, bio je izrešetan tokom rata, metak mu je prošao blizu srca. On ima lijevu ruku, ali nema nijedan živac. Inače i on i rođeni stric su bili golmani. To kada se desilo prebacili su ga na VMA, majka je odmah rekla da moramo da pođemo za njim. Malo puta sam bio u Pakracu, ali skoro sam im slao dres, željeli su da ga okače tamo. Malo je to mjesto, ali se ludački voli Zvezda. Baš ludački. Brzo sam otišao u Čukarički, osam godina sam proveo tamo u mlađim kategorijama. Brat me tamo odveo, šest godina je stariji od mene i tamo je branio. Ja sam u tom trenutku igrao košarku, ali sam zbog brata otišao na fudbal – rekao je Zoran Popović u injtervjuu za Mozzart sport.
Izuzetno težak period je prebrodio kvalitetnim radom.
– Imao sam sreću da sam sa Tomom Savićem počeo da treniram sa 15 godina. Kod njega je stara škola, prirodna selekcija. Ko može – može. Ko ne može – odustaće. On je imao veliki uticaj, jer je iskristalisao moj karakter. Rekao mi je da nema odustajanja, da nikada ništa nije lako. Radio sam nekoliko godina sa njim, fizički sam ojačao, ponavljao mi je da svaki trener golmana može nešto dobro da mi donese.
Širokoj javnosti u Srbiji je nepoznato da je Popović u toku karijere i to ne toliko davno, morao dodatno da radi pored fudbala da bi obezbijedio životnu egzistenciju.
– Imao sam teške trenutke. Možda nije za objavljivanje, ali kada mi se dugovao novac, radio sam u kafiću. Nisam to radio sa 20, nego sa 25 godina i uporedo igrao fudbal. Nisam razmišljao da je to nešto loše, nisam htio da glumim fudbalera i pozajmljujem novac. To je moja realnost, jer nisam želio da odstupim. Sada kada sam zaradio nešto, to su stvari koje me motivišu. Tada, kada sam radio u kafiću, nikada nisam bio umoran. Sada kada osjetim zamor fizički ili psihički sjetim se tih dana. Govorim sebi: “Daj, Zorane, radio si u kafiću, pa nikada nisi bio umoran”. Meni je samo bilo bitno da nikada ne odustanem, da jednog dana, kada budem podvlačio crtu, mogu da kažem da sam dao sve fudbalu i da sam bio pošten – navodi Popović.
Važnu ulogu u životnom razvoju Popovića imao je i njegov stariji brat, koji mu je bio uzor, i od kog je naučio iznimno važne golmanske lekcije.
– On je 1982. godište, bio je golman u Čukaričkom. Zbog njega sam i počeo da treniram. On je imao nezgodu u Drugoj ekonomskoj školi, to je vreme puberteta. Njegov drugar je doneo bombu u školu, on mu je rekao da nije prava, nego školska. Kada je aktivirao bilo je kasno, nije znao šta da radi sa njom, jer je držao u ruci. Stavio je samo ispod stola, eksplodirala je i ostao je bez šake. Njegova želja je bila da bude golman, kada mu se to desilo najveći problem mu je bilo to što ne može više da brani. Prve golmanske stvari da se ne plašim lopte, da ulazim jako u šut, da je to samo čovek, pokupio sam od njega. Kada sam bio mlađi bio sam visok i žgoljav, stalno me je nešto boljelo. On me je čeličio, udarao me je, išao je kopačkom na mene da mi razbije strah. To mi je i danas ostalo da se ne plašim. Zahvalan sam mu na tome – kaže on.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu