On je taj epitet opravdao tako što je napravio veliku profesionalnu karijeru, pa je stigao i do NBA lige gdje je branio boje Sijetl Supersoniksa, Los Anđeles Klipersa i Lejkersa, Šarlot Bobketsa, Golden Stejt Voriorsa, Atlanta Hoksa i Čikago Bulsa.
Odigrao je ukupno 737 utakmica za 12 godina u najkvalitetnijoj košarkaškoj ligi svijeta i prosječno je bilježio osam poena, 3.8 skokova i 1.4 asistencija, uz odličnih 37.8 odsto uspješnosti u šutu van linije 7.24 metara.
S obzirom na bogata iskustva koja nosi iz Sjedinjenih Američkih Država, Vladimir Radmanović predstavlja sjajnog sagovornika što je potvrdio i u podkastu “Sportkluba”.
-Ja Lejkerse nisam doživeo na pravi način dok sam igrao u Sijetlu, nisam shvatio kolika je to organizacija. Sijetl je na primer Hemofarm, a Lejkersi su Crvena zvezda. Sve se isto dešava, ali osjeti se razlika. U Sijetlu je bilo možda pet-šest, deset novinara najviše po svlačionici. U Lejkersima, pred utakmicu desetak u svlačionici, a poslije meča ulazi pedeset novinara, ni ne vidimo se mi igrači od novinara“, rekao je između ostalog Radmanovič, a potom se osvrnuo na Kobija Brajanta:
-Kobi je bio interesantan lik. Čudno mi je da pričam u prošlom vremenu o njemu. Bio je dosta sumnjičav, nije bio za druženje. U toj ekipi smo imali lijepu hemiju između sebe, a Kobi je uvijek sjedio na nekom svom posebnom mjestu, sigurno je tako putovao sedam-osam utakmica, tamo iza kod stjuardesa. Onda ga je Roni Turijaf, koji je bio zadužen za atmosferu, zaustavio i rekao: ‘Sad ćeš da sjediš sa nama’. Kobi kao da je čekao da mu neko priđe i to kaže. Ne znam zašto je išao tamo, nemam racionalno objašnjenje, ali videla se radost, u stilu ‘to sam čekao, da me pozovete’“.
Radmanović je potom objasnio da nije samo on učestvovao u podučavanju Brajanta srpskim psovkama:
-Ja sam poznat kao loš dječko srpske košarke, ali nisam baš toliko loš. Bilo je tu i drugih prije mene, ja sam samo nadogradio njegov vokabular na srpskom, rekao je i poslije dodao kakav je pristup popularna Crna Mamba imala na treninzima:
-To kako je on doživljavao košarku i šta je radio kako bi se usavršio… Većina nas, čak i kada bismo to pokušavali i dali maksimum, ne bismo uspjeli. Moraš da se rodiš takav i mislim da je dobro da nema takvih mnogo. Kad bi bilo pet takvih u ekipi, ne bi valjalo. Ući će u kontakt s tobom na treningu da ti polomi ruku, ako mu ne vratiš istom mjerom, on te lomi dok ti ne polomi ruku. Njegovo posmatranje bilo je ‘ako nisi u stanju da se izboriš sa mnom, nisi mi potreban’. Gurao je druge da izvuke najbolje iz sebe. Ali, ovo je perspektiva deset godina kasnije, tada je drugačije. Ali kada mu odgovoriš, kad ga udariš, dobijaš njegov respekt i prihvata te.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu