Ipak, postoje i fudbaleri koji su uspijevali da svoj fudbalski talenat ispolje na nekom drugom mjestu, a takav je primer Maurisio Molina.
Kolumbijac je na Marakanu stigao na ljeto 2017. godine i zadržao se tek šest mjeseci. Za to vrijeme je u domaćem prvenstvu, kvalifikacijama za Ligu šampiona i Kupu UEFA odigrao 18 mečeva, uz dva gola i tri asistencije. U grozničavoj želji da se domogne elitnog takmičenja, tadašnja uprava kluba se odlučila za skupe investicije iz Južne Amerike, pa si stizali Frenklin Salas, Ernan Barkos i Mauriso Molina. Prvi standardni reprezentativac Ekvadora, drugi najbolji strelac Argentine i treći neko pred kim se mirno stajalo u Kolumbiji.
Bivši crnogorski fudbaler i rekorder azijske Lige šampiona po broju golova je prilikom gostovanja u Sportalovom podkastu „Teška priča” istakao da je Molina jedan od najkvalitetnijih saigrača koje je imao i da su zbog toga njih dvojica bili odličan tandem. Takođe, popularnom Bosketu nije jasno kako Crvena zvezda nije uspjela bolje da iskoristi Kolumbijca.
– Ne znam ko je tad vodio Zvezdu, ne mogu da pričam za tako veliki klub, ja kao fudbaler, ali oni su slijepci. Molina je bio broj deset u Santosu. Znate li koji je to majstor fudbala? Najsporiji igrač koji je ikad igrao fudbal, ne možeš mu ništa. Lijeva noga, inteligencija, glava, hrabar, prekid dobar. On je meni, te 2012. godine kad smo postavili pola rekorda, od 31 gola, učestvovao u 16, da ih je direktno namjestio. Dakle, 16 golova mi namjestio jedan igrač. Neka haos statistika je bila. Molina najbolji asistent u istoriji, nikad toliko asistencija jedne sezone, ja najviše golova. Zajedno 70 i nešto poena te godine. Rekao sam da je to moj omiljeni saigrač. To je čudo, čudo. A hoda, džoging sve, ne možeš mu ništa. Jak, karakter dobar, znaš ono Južna Amerika, vatra, ne pušta, Kolumbija iz Medelina. I tamo kad se vratio poslije karijere u Seulu nije htio odmah da batali nego uzme titulu sa njima poslije ne znam koliko godina. Bog, ja ga mnogo volim i mi smo i dalje u kontaktu – rekao je Damjanović.
Nije Molina jedini bivši fudbaler Crvene zvezde ili Partizana sa kojim se Damjanović sreo u Južnoj Koreji. To su bili i Brazilac Adilson, koji je nosio crveno-bijeli dres, te domaći igrač Kim Či Vu koji je nastupao na drugoj strani Topčiderskog brda. Susret sa njima, bio je krajnje nesvakidašnji.
– Nisam imao pojma ko gdje igra, kakva je ekipa, koja na tabeli, kada sam stigao u Južnu Koreju. Samo dođemo na utakmicu i hajde da se izigramo i onda idemo svako svoj program, mislim mi naši. Pomalo nisam još bio upućen u ligu. I onda jednom dolazim, zagrevanje završio, stanemo u onaj red da izađemo, kad su krenuli da me psuju. Tišina, okrećem se, nisu moji, nije Mlađa (Dragan Mladenović prim.aut), nije u mojoj ekipi niko uopšte. Pogledam, crnac. On je mene tako izvređao na srpskom, znači… Mlađa zna i ćuti, Dženan (Dženan Radončić prim. aut) isto ćuti i gledaju mene. Ja vidim on vrijeđa i psuje, i majku i sestru i počnem da se smijem. Rekoh, šta je ovo? Kaže Mlađa, brate, nisi ga prepoznao? Rekoh, nisam. Kaže to ti je Adilson igrao je u Zvezdi. I tu šala, zabava, onako naučio je dosta osnovnih stvari i tu se to završilo. Sljedeće godine dolazim ja u Seul, potpisuje Či Vu, on tako isto i majku, i sestru. Rekoh, ljudi šta je ovo? Kažu on je igrao u Partizanu sa Sašom Ilićem, kaže mene su zvali Kinez, a nisam ja Kinez. I onda 2011. godine mi dolazi u ekipu Molina. I on majku, i sestru… Ne biste vjerovali kako psuju. Tako smo ih naučili – prisjetio se Damjanović početaka u Aziji.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu