Skoro sve što je na nas, za samo jedan dan proveden u ovoj banji, ostavilo utisak gotovo da je izašlo iz pera Luisa Kerola, oca Alise u zemlji čuda. Barem sam se ja zapitao da li je ovaj vazduh koji dišem obogaćen nekim gasom koji podiže raspoloženje i stvara fatamorganu. Dovoljno je, za početak ove priče, pogledati mapu Evrope, ustanovivši da Kaljiningradska oblast, smještena između Poljske i Litvanije, nema ama baš nikakve kopnene veze sa maticom. Tu je zapravo ovaj ljetopis, odnosno bajka u kratkoj priči, počeo da dobija svoje obrise, piše Blic.rs.
Na samom ulasku u Svetlogorsk vidi se more plakata sa motivima iz Srbije, uz poruke dobrodošlice i dobre sreće. Većina restorana ima u bašti okačenu srpsku zastavu. Zaposleni nisu izveštačeno ljubazni, već sa iskrenim i širokim osmjehom uslužuju goste.
Taj osmjeh i dobro raspoloženje dodatno se pojačava kada se ustanovi da je u pitanju gost iz Srbije. Idemo trotoraom, a mještani nas doslovno fiksiraju očima, tražeći kontakt, ali onako pristojno, nenametljivo. Ako vam se samo duže od nekoliko sekundi zadrži pogled, oni prilaze, započinju priču na ruskom, kao da se znamo ko zna od kad, kao da se razumijemo. I, zaista, razumio sam. Za iskrenu toplinu nije potreban prevodilac. Kada zažmurim sve je još jasnije, naši korijeni su zajednički, nikli negde sjeverno od Karpata, duž slavnog Pripjata.
Akreditacija koju smo dužni da nosimo oko vrata i definitvno otkriva odakle smo. To su shvatila dva mladića i dve djevojke, koji su stidljivo prišli i pitali može selfi?! Kad me šlog nije udario. Hoće ljudi selfi sa Srbinom. Može, naravno, velim. I onda tehnički nokaut. Pokazuju njih četvoro tri prsta dok okidaju fotku. E ovo ću da pamtim dok sam živ…
Ta bajka koju budan sanjam nastavila se i na putu ka terenu na kojem treniraju “orlovi”. Ispred mene – orao. Stoji gordo na ramenu čovjeka, ne samo kao lokana atrakcija za uspomenu, već i kao vjesnik pobjede pred velika isklušenja. Trebalo bi naši “orlovi”, pomislih, da se slikaju sa tim fantastičnim stvorenjem.
Novi šok za sistem usledio je poslije samo par minuta. Nezapamćena gužva za ulazak na trening Srbije. Sitna deca, staro , mlado. Čekaju u redu da uđu. Trbine već skoro popunjene, tresu se od povika “Ivanovič, Ivanovič”.
Znaju Baneta čak i ovdje. Sila je on, Rusu hrabro srce ne možeš da podvališ. A ovi naši na terenu dok treniraju smiju se ama baš svi. Izgleda da je i njih opila natprirodna pojava po imenu Svetlogorsk. Radost, sreća, uživanje. To se traži, majstori. Iz takve atmosfere pašće Kostarika, pali bi i jači.
Upade na trening Miloš Biković. Mladi glumac popularniji je u Rusiji nego u otadžbini. Mada to i nije neka novost, ali nećemo lošim pričama. Fascinirao je Ruse, očito. Miloš je došao specijalno da podrži “orlove”, a i da svečano otvori u Svetlogorsku park “Srbija”. Parče Srbije u Rusiji, kako to gordo zvuči. Predstava koju su domaćini napravili zarad ove ceremonije oduvala nas je. Kulturno-umjetnički ansambl plesao je i pjevao splet ruskih igara i narodnih pjesama. Onda je zagrmelo “Hej, sloveni”, pa se čulo i “Bože, pravde”. Zastava na kojoj piše “Srbi i Rusi braća zauvijek”. Zaigra mi srce, zasuziše oči. Ovo ne bi ni Srbin režirao…
Sad mi je jasno zašto mi dođe da nakrivim kapu, zaigram i zapjevam kada čujem Kaljinku ili Kaćušu. Iz iste smo mi tikve sjeme.
Mora da je Duško Trifunović posvetio naslov pesme “Ima neka tajna veza” čitajući Puškina, Jesenjina i Majakovskog paralelno sa Šantićem, Dučićem, Mikom Antićem.
Ovo što se jasno osjeća na obali Baltičkog mora došlo je i do karantina “orlova” zasigurno. Neka se sve pretoči na duel sa Kostarikancima. Da započnemo priču, kako valja, da zagrmi “Pukni zoro” u Rusiji.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu