Osjetio je 21-godišnji napadač šta znači biti u žiži, ali to ga nimalo nije promijenilo i dalje je čvrsto na zemlji. To tvrdi i njegov otac Milan Jović, čovjek koji je morao da uloži mnogo truda, vremena i novca da bi njegov sin postao ono što danas jeste jedan od najboljih golgetera svijeta.
– Bilo je svega i svačega, lijepih i loših trenutaka. Nekada je bilo i finansijske krize, za razliku od danas. Kao mali hvala Bogu Luka je mogao i da pojede i popije. Poslije treninga ili utakmice odvedem ga na autokomandu, on pojede picu i kaže: „Ćale, ja bih još jednu“ ili pojede 10 ćevapa pa govori da hoće još. Međutim, sve smo izdržali, a sreća je da mu je ta hrana otišla u mišiće, ne u masnoću. Najvažnije je da je Luka uspio, da je postao stabilna osoba. Upoznao sam jednog čovjeka u Beogradu koji je radio s mnogim našim velilikim sportistima, on mi je rekao da je psihički veoma stabilan. Kaže da je od svih naših sportista najstabilniji Novak Đoković, a iza njega je Luka. Moj sin je veoma zreo za svoje godine, a možda je na to uticala i činjenica da je uvijek igrao sa starijima od sebe. Stabilan je, nije nagao, sve prihvata veoma mirno. Eto, kada se dešavala cijela priča oko Reala on je to mirno prihvatao – priča Milan Jović i dodaje da je Luka svjestan svojih mogućnosti:
– Luka zna svoj cilj i ide ka njemu, a isto tako nikada sebe nije precjenjivao. Ponekad sam mu govorio „vidi kako ovaj, kako onaj“, a on mi odgovori: „ćale, on je formiran igrač i imao slobodu, ja moram još mnogo da radim“. Takav stav ga je i doveo ovdje gdje je danas, nadam se da će mu to pomoći u Real Madridu.
Kao dijete Luka je bio dosta živahan, a od lopte se nije odvajao. Često mu je bilo zabranjeno da ide na teren i igra fudbal, međutim znao je da se snađe.
– Ja odem u prodavnicu koju sam držao, Luka nešto zgriješi i supruga Svetlana mu zabrani da ide na teren koji je preko puta prodavnice i igra fudbal. Onda on nazove mene i pita da li može izaći da igra, ja mu dozvolim, ne znajući šta mu je majka rekla. U školu je uvijek nosio loptu, nastavnici su znali da mu je otmu, jer je non-stop žoglirao ispod klupe. Kada dođe odmor Luka zatraži loptu, ali je ne dobije, jer su znali da će zakasniti na čas. Međutim ode kod drugog nastavika i kaže da ga je poslao onaj što mu je oduzeo loptu, a onda se njih dvojica „posvađaju“. Eto, znao je da se snađe. Dešavalo se i da šutira školsku torbu ili ranac sa opremom, pa sam gotovo svaki mjesec dana morao da kupujem nove stvari. Kada smo potpisali za agenciju dobio je telefon, a i njega je šutirao. Jednog dana dođe kući, ja vidim telefon sav izgreban, pitam od čega, a on mi kaže da je bio u torbi, a da je sjedio na njoj. Tek kasnije sam saznao da mu je telefon služio kao lopta šutirao je sa penala. U kući je znao i da smota čarape i one su mu služile kao lopta – kroz smijeh kaže Milan.
Razgovor sa roditeljima Luke Jovića prekinuli su trubači, koji su došli u dvorište njihove kuće, s obzirom da je taj dan bila preslava sela Batar. Zasvirali su nekoliko pjesama, Milan ih je počastio, a kao velikog Zvezdaša pogodio ga je „Đurđevdan“. Trubači su dobili novac i od Lukinog ujaka Tomislava kada su zasvirali „Pevaj ujko, pevaj rode“.
Svetlana Jović, koja je iz sela Jarebice kod Loznice, kaže da nije uvijek bilo lako biti majka malog Luke Jovića.
– Nije bilo lako, bio je nestašan, hiperaktivan, ali važno je da nije bio bezobrazan. Kćerka Milijana je sušta suprotnost, a ona ga je često pravdala kada nešto zgriješi, krio se iza nje. Meni je važno da su oboje na pravom putu, srećna sam što Luka radi to što voli i što je uspješan. Ostao je prirodan, isti, ovaj uspjeh ga nije promijenio, a to je važno. Ostala sam ga malo željna, jer je često odlazio od kuće, ali šta da se radi. Ja sam tu ako mu zatrebam, naravno i kćerki, koja se posvetila studijama u Beogradu, a i njoj dobro ide – rekla je Svetlana i ispričala nam jednu anegdotu:
– Kad je bio mali pitala sam ga da li više voli loptu ili mene, a odgovorio je da nas voli jednako. Kad sam mu rekla pa ja sam ti majka, on je odgovorio da sam dobro prošla, jer je njegov drugar rekao da loptu voli više od svih u porodici.
Milan i Svetlana su se upoznali u lozničkom preduzeću „Visokoza“, gdje su oboje radili. Kao što Lukin uspjeh nije promijenio njega samog, tako nije ni njega. Mogu da se presele bilo gdje, ali i danas rade oko svog domaćinstva, a lično smo se uvjerili da su pravi domaćini i da je Luka imao odakle da ponese kućno vaspitanje i ljudske kvalitete.
Čuveni „pasat“ ne ide na aukciju
Dobro je poznata priča da je Luka Jović, dok je igrao Mini maksi ligu u Beogradu jednu noć prespavao u gepeku „pasata“ kojim ga je otac vozio na utakmice. Nije im se isplatilo da se poslije utakmice odigrane u subotu veče vraćaju kući, jer je sljedeći meč bio sutra ujutro, parkirali su ga iza južne tribine stadiona „Rajko Mitić“ i prespavali. Kuću Luke Jovića posjećivali su i njemački novinari, a jedan od njih je Milanu predložio da čuveni automobil stavi na aukciju i da tako zaradi veliki novac.
– Rekao mi je jedan Nijemac da stavim „pasata“ na aukciju, ali ništa od toga. Taj automobil me nikada nije izdao. Znao sam krenuti kući iz Beograda sa Lukom, a u džepu mi 5-10 dinara, toliko je ostalo. I onda ne idem autoputem, jer sam razmišljao da u slučaju kvara mogu negdje da ga parkiram pored magistralnog puta ili u nečije dvorište, pa da nekoga pozovem. Kaže meni Nijemac: „Sredi ga malo dotegni, dobićeš novac da možeš kupiti novog mercedesa. Iz Folksvagena su već saopštili da su ponosni što je Luka bio u njihovom modelu, oni će ga odmah otkupiti“. Međutim, odlučio sam da ga ne prodajem ni njima ni bilo kome drugom, već sam izbetonirao mjesto na kojem će stajati ubuduće. Natkriću ga zbog padavina, ali ništa u njemu neću dirati i sređivati, ostaće onakav kakvog sam ga tada vozio. Kažem nikada me nije ostavio, a što je u zimskim danima bilo najvažnije imao je dobro grijanje – kaže u dahu Milan Jović.
Veliki prijatelj sa Komnenom Andrićem
Po dolasku u dvoriše porodične kuće Jović primjetili smo neobičnu vrstu psa, a domaćin nam je otkrio da je riječ o Bijelom vučijaku.
– Kod nas je to rijetka vrsta, bijeli vučijak, rijetko gdje ga možete naći. Iako je velika, to je još uvijek štene, ženka je. Luki je tog psa poklnio Komnen Andrić, koji sada igra u Dinamu. Moj sin mu je pomogao kada je imao problema u Portugalu, jer je njegov klub „pukao“ finansijski, jedno vrijeme živio je kod Luke u stanu. To nikada nije zaboravio, poklonio mu je psa, a postali su nerazdvojni prijatelji, druže se kada im to vrijeme dozvoli zbog profesionalnih obaveza.
Omiljena hrana sarmice i bećarac
Kao dječak Luka je najviše volio da jede sarmice i bećarac koje mu spremi baka sa majčine strane, a i danas ih voli. Ona mu je dopuštala da skače, trči, šutira loptu, bez obzira što su joj stradali svijeće i stvari po kući. Milan kaže da je njegova majka jednom morala da veže Luku kako ne bi pobjegao.
– Moja pokojna majka je ostajala s njim, a s obzirom da je bio mnogo nemiran jednom je morala da ga veže oko pojasa kanapom kako joj ne bi pomogao, jer je mislila da ćemo se mi ljutiti, ako ode negdje. Uspio je da joj se otrgne i popeo se na veliku gomilu pijeska na koju ona zbog godina nije mogla. Dugo je morala da ga moli da siđe – prisjetio se Milan.
Voli tenis i dobro ga igra
Luka Jović i danas mnogo voli da igra tenis, često zakupi teren i ode sa prijateljima.
– Uvijek je bio nadaren za gotovo sve sportove. Sjećam se da je u balonu na Zvezdari njegova generacija imala trening, a poslije njih dolazila je teniska reprezentacija da trenira. Spustili su opremu, a kada je to video Luka je odmah uzeo reket i krenuo da udara lopticu. To je vidio jedan trener i krenuo da prebacuje s njim, a Luka je skraćivao, udarao jako, pogađao. I tako nekoliko poena, a kada je trener, ne znam o kome se radilo, vidio pozvao ga je pitao odakle je i šta radi. Kada je dobio odgovor da trenira fudbal u mlađim mategrijama Zvezde ovaj mu je rekao „Batali ti fudbal i dođi da treniraš tenis“.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu