Šta dodati posle svega navedenog? Ništa. Riječi fudbalskog nomada Aleksandra Đurića iz jednog davnašnjeg intervjua same govore za sebe.
Ova priča je zapravo priručnik za život i neodustajanje. Tako da, ukoliko pomislite da je sve sr…e i da nema boljeg sutra, pročitajte i zapamtite ove redove. Ovo je put Njame, kako su ga u kraju zvali, od pakla do pijedastala.
Otkud kanu u Bosni i Hercegovini!?
– Odrastao sam u mjestu Lipac, iznad Doboja, u kući na brdu. Kajakaški klub je bio ispod mosta, koji je spajao željezničku stanicu preko rijeke Bosne. Prelazili smo preko njega kao djeca i gledali kajakaše, ali nisam ni razmišljao o veslanju. Igrom slučaja, imao sam deformitet poznat kao “kokošije grudi”. Onda mi je ortoped napravio neko pomagalo i rekao da moram da se bavim sportom. Imao sam neke drugare koji su počeli da veslaju. A ja, pravo da ti kažem, plivao jesam, ali kao sekira, nikako. Bilo je to neko plivanje po plićaku, foliranje… Kada sam se prijavio za kanuing, trener Ivica mi je rekao “ne daj bože da se prevrneš”. Nekako sam dogurao do druge strane Bosne i nazad, bio sa visok i mršav. Priključio sam se klubu Val iz Doboja.
To je, zapravo, bio bijeg od životnih problema jednog klinca.
– Tražio sam nešto da nisam stalno kod kuće, jer moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije trijeznio. Bio je stara škola, nastavnik je bio za sve nas u porodici. Želio sam da pobjegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport. Znao sam da nemam ništa, pomirio sam se tim, a koliko pružim na treningu – toliko ću i da dobijem. Ludački sam trenirao! Trčao sam po 40 – 50 kilometara na dan i to kada sam imao 13 godina. Uzbrdo, prema Ozrenu sam trčao, i po kiši i po snijegu, zimi, ljeti. Led ledeni je Bosna bila, ai to me nije zaustavljalo. Razmišljao sam da moram da budem spremniji od ostalih. Sam sa sobom sam se takmičio. Drugi su išli na ljetovanje. Ma, kakav Jadran, kakvo more, nisam želio ni dan treninga da propustim. Uzeo mi je život, ali i dao mi je život, napravio me onim što sam i danas – rekao je on i dodao:
“Učestvovao sam na Svjetskom juniorskom prvenstvu u Beogradu, na Adi, bili smo u finalu. Posle toga je trebalo da idem na Olimpjske igre u u Barselonu, tada nas je bilo šest u konkurenciji. Najbolji su bili kajakaši i kanuisti iz Srbije i Hrvatske. Zemunci pogotovo. Belišće kod Hrvata. Mi smo iz Bosne bilo nekako divlji, jer nismo imali uslove. Na kraju sam bio juniorski šampion države u kanuingu na na 500 i 1000, ali i seniorski na 10.000 metara”, istakao je.
Vojska zove
– Kada sam išao u vojsku, već sam bio prvak u Jugoslavije. Znao sam da ću u neke specijalne jedinice. Na kraju, postao sam vojni pitomac u Bileći. Zakasnio sam jedan dan, jer nisam mogao da nađem Bileću, ma nisam iz kraja nigdje mrdnuo maltene. Nisam imao nikakav ispraćaj, seo sam samo na voz… I dan danas ne mogu da se orijentišem gde je Bileća, znam samo da je u Hercegovini. Inače, rano ustajanje, trčanje i vežbe su meni bile smješne. Pa, sam kod kuće u pet ujutru se dizao da nahranim krave i da ih vodim na ispašu. Ništa mi nije smetalo. Odrastao sam na smeću, nismo imali novca ni za šta, pa sam skupljao papir, karton, metal i flaše. Borio sam se sa ciganima oko toga. Bio sam jedan od najboljih pitomaca, izašao sam kao rezervni potporučnik. Poslali su me potom u Pančevo kao nagardu, Veselin Šljivančanin bio komandant tamošje kasarne. Bilo je tamo i stranaca, sećam se i oficira iz Egipta.
Nova prekomanda, pa nove muke, one najteže
– Onda sam otišao u kasarnu “Maršal Tito” u Zagrebu, tu sam završio vojsku, vratio sam se i počeo ponovo da veslam. Išao sam 1991. u Pariz na Svjetsko prevnstvo, kakav grad ljudi moji. I – poče rat. Podigli su me, bio sam komandant specijalne jedinice u Doboju, pa zaglavio Vukovar. Nisam tada video Šljivančanina, znam da je bio i on tamo. Krajem ‘91, doveo sam svoje specijalce u Vukovar. Ja sam bio sportista, komanda je moja bila da održavam red. Ali, kada sam video sva taj nered i paravojne formacije u tim selima oko Vukovara, to je za mene bilo nenormalno. Nisam se bojao smrti, ali došao sam sa otvorenim očima. Imao sam mlade vojnike oko mene, skontao sam da nije to rat koji ja mislim da bi trebalo da bude. Želeo sam da branim narod, a ne da ubijam. Nije bilo dobro. Nisam delio ljude po religiji. Pao sam na pogrešno mesto, u pogrešno vreme.
Zatvor i beg s kućnog praga
– Jedno veče sam kao komandant jedinice pozvan na sastanak, trebalo je neka akcija da se odradi. Te osobe su bile sve sami pijanci, nenormalne gluposti su pričali. Nisam volio ljude koji su agresivni, bahati, koji vjeruju da su nedodirljivi. Ustao sam sa stolice i rekao da neću da dozvolim svojim vojnicima da ubijaju civile, ili da pljačkaju. Da ću da zatvaram sve koje vidim da to rade, pucaću na vojnike koji prave nered. Nije se tim glavonjama to svidjelo, dok sam došao do komande bio sam uhapšen. Uzeli su mi činove i strpali me u zatvor. Poslije su odlučili da me sprovedu u Doboj. Kad sam stigao, tata je rekao “sine, vrijeme je da ideš odavde”. Prešao sam granicu, naravili su mi pismo da idem u Beograd na pripreme, to je bilo januara ‘92. Došao sam kod prijatelja u Pančevo, Dejana Stojkovića, otac mu je bio poznati kardiohirurg. Nisam ga dobro poznavao, samo smo vesalili zajedno. Tu sam se krio jedno vreme, video sam da je opasno za mene. Zaputio sam se u Mađarsku. Kad sam prešao preko granice, shvatio sam da sam preko noći izgubio sve. Imao sam osećaj da taj rat neće da stane uskoro. Znao sam da mi nema povratka.
Gladovanje, valjanje deviza u Segedinu i početak treniranja fudbala u 23. godini
– Krio sam se u Segedinu, bez ičega sam došao. Tu sam onda našao jednog prijatelja, i danas smo sjajni drugari, Arpada Farkaša. U centru Segedina je imao kafić, bio je poznati kajakaš. On mi kaže “što ne probaš da igraš fudbal, vidim da ga voliš”. Odveo me u jedan klub, napravio mi je probu, tako sam počeo da treniram fudbal u 23. godini života. Počeo je već rat u Bosni, a ja sam dobio preko radio amatera poziv da idem na Olimpijske igre u Barselonu. Da veslam za Bosnu, kao prvi Olimpijac. Kakvu sam borbu vodio sa sobom. Ja sam Srbin, znao sam da mi je rođeni brat u srpskoj vojsci i da je otac na nekim borbenim linijama takođe. Bilo je razmišljanje da li da idem, jer sam znao da idem protiv svih u Bosni. Da neću biti dobar svim Srbima, a ni drugom delu Bosne. Na kraju krajeva, najbolje prijatelje sam imao u Bosni, kao braća su mi bili i Muslimani i Hrvati.
Otac nije hteo da čuje za Aleksandra
– Kad sam riješio da ipak odem, čuo sam se sa bratom, on je rekao “tati ne sme da kažem jer će on da poludi, a majci ću da kažem”. Tako je i bilo, gledao je burazer otvaranje Igara, video me na televiziji. Ljudi idu na Olimpijske igre kao ugledni sportisti, heroji, a ja sam išao znajući da polovina ganja da me ubije, a druga polovina nije sigurna da li sam njihov ili tuđ.
Stopom do Barselone sa veslom u ruci
– Para nisam imao. Ni opreme, samo veslo. Rekli su mi da se dovučem do Ljubljane. Nisam imao od čega da jedem, a kamoli da putujem. Stopirao sam. Imao sam stari jugoslovenski pasoš, trebalo je taj novi bosanski da dobijem, u Sloveniji. Prešao sam iz Mađarske u Austriju, tad se još moglo peške prelaziti. Austrijanac na granici me pitao “gdje ćeš?”. Ja mu rekao “idem na Olimpijske igre”. On me čudno pogleda i reče “da, da, idem i ja na Olimpijske igre”. Nije mu bilo jasno da nemam auto, ma nisam imao ni torbicu. Samo to pismo iz Bosne što su mi dali i veslo, pa ako stignem do Ljubljane – stignem, ako ne stignem, vraćam se nazad. Neki čovjek koji je radio u Beču u komitetu OI, on je znao sve, pa je poslao neku preporuku faksom, da ne idem kao izbjeglica, nego kao olimpijac. Pustili su me da prođem, čak su mi i pronašli nekoga da me preveze do Ljubljane. Stopirao sam i do Barselone.
Španci se sažalili kad su vudeli da ima samo veslo
– Kada su videli da imam samo veslo, od španske federacije sam dobio čamac i opremu. Međutim, nisam šest meseci ni dana trenirao, na iskustvo sam nešto probao, ispao sam u repasažu. Ali, video sam mnoge slavne sportiste. Sad gledam ovaj dokumentarac o Majku Džordanu, video sam tamo drim – tim. Eto, mislio sam da ću da veslam za Jugoslaviju, ali ona se raspala, pa sam se takmičio za Bosnu. Zbog toga sam izgubio oca, do samog kraja života nije razgovarao sa mnom. Živio sam 2000. u Singapuru, brat mi javi da je tata dobio rak i da želi da me vidi. Jetra mu je bila gotova od alkohola, a i pušio je mnogo. Doktor je rekao pitanje je dana, zadnji stadijum. Klub mi je dao dozvolu, posle devet godina sam se obreo u Bosni. Uveče sam došao, možda sam sa tatom pričao dva sata, nisam ni spavao. Ujutru mu je pozilo, doktor je rekao da je bolje da umre kod kuće, a ne u bolinci. Mi ga popodne vratimo, sednemo i u tad vidim da je samo zatvorio oči. To je bio kraj. Koliko god da smo imali problema, poštovao sam ga. Imao sam sreću da ga vidim živog makar taj jedan dan.
Priča o majci još je potresnija
– Majka je poginula 9. avgusta 1993. u Bosni. To je oca najviše pogodilo, a na kraju sam ja ispao krivac za sve. Rekao je tata bratu da sam ukopao majku, pošto sam se takmičio pod bosanskom zastavom. I danas razmišljam o tome. Uvijek sam želio da pomognem oboma, ali na kraju nisam uspeo nikome od roditelja. Samo bratu. Majku je ubila granata i to kada je stupilo neko primirje u Doboju. Ona je izašla sa tatom da popije kafu, kad vojska federacije poče da granatira. Pala je onda ona od 120 milimetara. A, kakva je sudbina, ona je u stvari bila dalja od mjesta udara, a otac je bio bliže. Nisam ni znao da je poginula, sahranili su je posle nekoliko dana i to u gluvo doba noći, a 13. avgusta sam dobio poruku preko nekih radio amatera, otišao sam u klub i oni su mi rekli “majka ti je poginula”. Imala je 46 godina.
Fudbal je krenuo da se zahuktava
– Tad sam počeo u Segedinu da igram kao lijevi bek, bio sam spreman da započnem profesionalni fudbal. Plata mi je bila, sjećam se, 350 maraka njemačkih. Od toga nisam mogao da živim, svaki dan sam jeo samo jaja i hljeb. Nekad neku kobasicu nabodem. Taj moj drug, Arpad, krajem ‘92 dođe i kaže mi “ne možeš od tih para da živiš, hajde na ulicu da mijenjaš devize, ja ću ti dati pare i kreni”. Kao sportista u životu nisam zgazio mrava, a izašao sam kao neki dripac, da pitam naše ljude koji su autobusima dolazili u Segedin da kupuju, hoće li da mijenjaju marke i dolare. Moj prvi susret sa dilovanjem bio je katastrofa, dao mi je Arpad 1000 dolara u forintama. Bio sam naivan. Mijenjao sam nekom našem bračnom paru, uzimaš marke, daješ forinte, nisam imao ni torbicu, panika od policije velika. Na kraju skontam da sam dao ženi sve moje forinte, a oni su, naravno, nestali. Bio sam u minisu 800 dolara, a nisam ni krenuo da radim. Naučio sam poslije.
S mesta na mesto, sa pozicije na poziciju
– Počeo sam kao lijevi bek, Segedin u drugoj ligi. Nikad nisam bio tehničar, da se hvalim da sam bio neki fudbaer – nisam. Ali, imao sam volju da učim, Svaki dan sam posle treninga ostajao i trenirao dodatno. Shvatio sam, što više treniram, biću bolji. Počeo sam da dajem golove, počele su i novine o meni da pišu. Nisam imao status, bez pasoša, nisam mogao da putujem nigde. Imao sam samo papir od policije da živim u Segedinu. Preko Arpada sam uspeo da dobijem boravišnu dozvolu, to je bio san za mene. Mogao sam konačno da pokušam da živim kao normalan svet. Igrao sam lijevog beka, krilo, štopera.
Konačno kreće izlazak iz pakla
– Naš trener iz Novog Sada, bivši selektor Australije Frenk Arok (Ferenc Arok prim.aut), tražio je nekog visokog, jakog igrača, onda mu je ovaj moj rekao “imamo ovde jednog deliju iz Bosne, nema papire, ali dobar je igrač”. U septembru 1995. sam potpisao Saut Melburn Helas. Posle 15 dana probe, dobio sam ugovor i shvatio da sam došao u jedan od najvećih klubova u istoriji australijskog fudbala. Kasnije sam prešao u drugi klub, kada je došla neka kineska delegacija da gleda reprezentativca Australije. Međutim, ja sam odigrao jednu od najboljih utakmica, bacio su oko na mene i prešao sam u Kinu, igrao sam tamo od 1996. do 1998. Tada je u Šenženu bio Slobodan Marović, kada sam ga video, zanijemeo sam. Evropski prvak. To je, brije, igračina, kakav sam ja fudbaler, smiješan.
U visine, bez kočenja
– Otišao sam 1999. u Singapur, od tada živim ovde. Tražili su iz tamošnjeg kluba špica. A ja nikad nisam bio špic. Ali, prođem. Rekao sam sebi “dokazaću da mogu!”. Nije bilo lako dok nisam počneo da dajem golove. A, onda sam samo sipao. U nedogled. Posle sam u ligi Singapura dao preko 350 golova, za 14 sezona.
Aleksa je 2011. Institut za fudbalsku statistiku, u 41. godini života sa 328 golova u 444 ligaške utakmice, proglasio najboljim golgeterom na svetu među aktivnim igračima
– Eto, svašta sam ja dožvio. Na primjer, za reprezentaciju Singapura sam zaigrao u 37. godini života, na 54 meča dao sam 27 golova. Bio sam prvi kapiten stranac u istoriji. Reprezentativnu karijeru sam okončao u 42. godini, a igrao sam aktivnu punom parom još dvije godine.
Stigla deca
– Izabela se rodila 2002. u Singapuru. Alesandro del Pjero je moj omiljeni igrač, a kada mi je rekao doktor da ću da dobijem i sina, dao sam mu ime po legendi Juventusa. Pošto nisam imao svoj dom i nigdje nisam pripadao od kad sam prešao tu granicu sa Mađarskom, odlučio sam da se skrasim ovde. Postao sam državljanin Singapura 2007, iako niko nije vjerovao da ću dobiti državljanstvo. Odbijali su me nekoliko puta, ali ja sam se stalno vraćao da tražim. Rekao sam im da ne odustajem, dolaziću dok mi ne date vaš pasoš. Oprostio sam se od reprezenatcije protiv Tajlanda u Suzuki kupu, a do 44. godine sam igrao klupski fudbal. Bio sam najbolji strijelac u istoriji.
Samohrani otac usvojenog deteta
– Imam dvoje dece iz braka sa Natašom, a usvojio sam i sina Masima. Pre tri godine sam se razveo i – usvojio sam sina, Emanuela. Samohrani sam otac, osamnasetomjesečnog djeteta. Pomaže mi kućna pomoćnica. Znam da kreiram neka druga pravila, učestvujem u humantarnom radu. Odrastao sam kao sirotan, znam da ove pare neću sa sobnom da nosim u grob. Usvojio sam dakle i Emanuela, u Maleziji, on je poluindijac. Vodio sam ga u Melburn da upozna braću i sestru, krstio sam ga u pravoslavnoj crkvi u Melburnu, uostalom kao i prvo troje djece – ispričao je Aleksanar Đurić.
Fudbal i dalje opsesija
– Od 2016. godine radim u Minstarstvu sporta Singapura kao direktor za omladinski fudbal. Vodim sve mlađe kategorije, pod mojom kapom je 150 trenera, 15 fudbalskih centara. Pokušavamo da napravimo nešto veliko. Da li ćemo da uspemo ne znam, ali razmišljam da moramo da krenemo od nekud. Po okončanju ove sitaucija sa korona virusom, napravićemo i ozbiljnu ligu za klince – zaključio je Đurić.
Napisao knjigu “Beyond borders”
Njama je napisao 2016. knjigu “ Aleksandar Đurić – Beyond borders”.
– U prevodu – izvan granica. Pošto je moj život uvek bi na nekim granicama. Ali, ostao sam isti onaj Aleksandar iz malog sela Lipca, nisam se promenio – poručuje Đurić.
Navijač Crvene zvezde
– Veliki sam navijač Zvezde. Bio sam zajedno sa reprezentacijom Singapura, koja je 2010. bila na pripremama u Srbiji, u klupskim prostorija. Deci sam uzeo dresove. Jao, moja Zvezda voljena, tako sam bio srećan! Pratim je uvijek i navijam – ističe Aleks.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu