U Madridu je imao sve u svojim rukama, vođstvo sve do poslednjeg minuta, uveličano iz Mančestera (4:3), ali ni to mu nije bilo dovoljno.
Još jednom su “građani” sve prosuli kada su imali utabanu stazu do trona, sa najmoćnijim timom, sa Gvardiolom na klupi, sa arapskim petrodolarima, ali su opet tragično ispali.
Epski. Nešto što se ne viđa svaki dan. Nešto za šta bi svako polupismen spremio oštru kritiku za glavnog odgovornog. Taj neko je uvijek trener (menadžer). I zato će engleski mediji da ga “naciljaju”.
Real je sipao so na ranu. Otvorenu, inficiranu i koja se teško liječi u Sitijevom slučaju. Time je stao u red sa Monakom, Liverpulom, Totenhemom, Lionom i Čelsijem.
Svima njima je zajedničko to da su izbacili Siti u nokaut fazama Lige šampiona. Ništa to ne bi bilo čudno da to nisu bile eliminacije za pamćenje, kada su “građani” djelovali baš kao grupa građana, a ne skupocjenih fudbalera u ulozi ogromnog favorita.
Čak i protiv jednog velikog, najvećeg Real Madrida.
Sve je počelo 2017. godine od “bebećeg” Monaka (5:3, 1:3), preko debakla od Liverpula (1:2, 0:3), do Totenhema (4:3, 0:1), Liona (0:1), prošlogodišnjeg finala sa Čelsijem (0:1) i sada Real Madrida (4:3, 1:3).
U svim tim susretima bile su kobne greške katalonskog stručnjaka, mnogo puta i kukavičke, što su rivali kažnjavali na surov način.
Poput Tomasa Tuhela kada je finale počeo bez zadnjeg veznog i klasičnog napadača, sada Karla Anćelotija za rano “zatvaranje” i ostanak bez najboljih igrača, što se slično desilo i protiv Totenhema na čijoj klupi je tada bio Maurusio Poketino.
Previše je toga bilo da bi bilo slučajno.
Koliki je tragičar Gvardiola najbolje opisuje činjenica da je za nepunih šest godina potrošio nestvarnih MILIJARDU i 77 MILIONA evra u tim!
Dovodeći praktično sve što vrijedi dostupno na tržištu, po dvojicu ili trojicu na svakoj poziciji, stvarajući selekciju kakvu fudbal nikad nije vidio.
Jeste bilo i izlaznih transfera, ali pomenuti iznos je takav da zastaje dah pri samoj pomisli. I ne, naravno da novac ne igra presudnu ulogu u fudbalu, ali zamislite samo kakav je to resurs pri pravljenju selekcije ekipe dva puta godišnje.
I mnogo manje poznata imena bi imala bolje rezultate. Trkati se u prvenstvu sa ovakvim Sitijem je skoro pa rekreacija, pa i ravno čudu da završite ispred tog tima.
Poput trke nabudženog ferarija i fijat punta…
Gvardiolu će i dalje da prati sjenka da nema trofej Lige šampiona, ako se izuzmu dve sa Barselonom Lea Mesija i verovatno nikad jačeg tima u istoriji fudbala.
Tih 2009. i 2011. godine je katalonski gigant dominirao poigravajući se sa rivalima. A kako i ne bi kada je pored Mesija imao Anrija, Ćavija, Inijestu, Etoa, Pujola…
Mislio je tada da nema više motivaciju na Nou Kampu, sve je uradio, a potom je izazov potražio u još jednom velikanu – Bajernu.
Ni tamo nije mogao dalje od tri polufinala, prije nego što je u Sitiju sada ponovo zaustavljen.
I zato, bez zadrške, može da se konstatuje da je Gvardiola tragičar. Najveći.
Jeste promijenio poglede na fudbal u smislu igre i taktike, ali postoji i ona pametna da treneri zavise od rezultata.
Sve ostalo je zamlaćivanje.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu